Извор: www.fokus.ba 09.07.2010
У Републици Српској не постоји агенција или служба која се бави складиштењем или рециклажом електронског отпада, тако да ови предмети послије употребе и истека рока трајања завршавају у ријекама, на дивљим сметлиштима или постојећим депонијама чиме директно угрожавају животну средину.
У Републици Српској не постоји агенција или служба која се бави складиштењем или рециклажом електронског отпада, тако да ови предмети послије употребе и истека рока трајања завршавају у ријекама, на дивљим сметлиштима или постојећим депонијама чиме директно угрожавају животну средину.
– Рачунари, штампачи, скенери, мобилни телефони само су неки од уређаја који након употребе постану електронски отпад. Њега би требало рециклирати, јер је опасан по животну средину – казао је Предраг Илић, в.д. директора Института заштите, екологије и информатике РС.
Он каже да према процјенама стручњака, највише електронског отпада има у предузећима, али су због недостатка ефикасне казнене политике ријетке фирме које тај отпад на неки начин правилно одлажу.
– Отпад ове врсте садржи у себи олово, кадмијум, живу, берилијум и остале компоненте које су опасне и самим неадекватним поступањем с електронским отпадом, ослобађају се различите токсичне супстанце које директно угрожавају животну средину – истакао је Илић.
Он каже да процеси рециклаже обухватају серију активности које укључују сепарирање, прикупљање рециклабилних материјала, процесуирање, маркетинг, интегрално управљање отпадом, као и коначно, производњу нове рециклиране, секундарне сировине, истичући да код нас
то није пракса и да све више овог опасног отпада завршава и на дивљим депонијама.
то није пракса и да све више овог опасног отпада завршава и на дивљим депонијама.
Рециклажом мобилних телефона, каже Илић, добија се 70 одсто пластике, осам одсто бакарних и 12 одсто алуминијумских компоненти, а три процента чине штампана кола.
– LCD екрани мобилних телефона јесу веома опасан електронски отпад и за њихов извоз, ради даље рециклаже, западним компанијама „Еко-метал“ плаћа 0,25 центи по килограму, не рачунајући
трошкове транспорта, дозволе и друге издатке. Извоз килограма батерија мобилних телефона кошта један евро, без пратећих трошкова – казао је Илић.
трошкове транспорта, дозволе и друге издатке. Извоз килограма батерија мобилних телефона кошта један евро, без пратећих трошкова – казао је Илић.
Посебан проблем представља, како истиче Илић, и убрзани напредак технологије, па се у складу с њим из године у годину повећава и количина електронског отпада.
– И код нас би могао да се направи систем као у свијету, да се на примјер, стари монитори рециклирају, па се из њих добије стакло и олово који би се поново могли употријебити у производњи – казао је Илић. Међутим, према ријечима Миодрага Дакића, предсједника Центра за животну средину Бања Лука, мало је оних који посвећују пажњу овом проблему.
– Већ одавно је познато да електронски отпад спада у групу опасног отпада који има негативан утицај на животну средину.
– истакао је Дакић, додајући да већина завршава у ријекама и шумама. Неопходно је, каже Дакић, повезати надлежне институције и подићи за сада ниску свијест грађана о овом проблему.
Свето Цвијић, виши стручни сарадник за управљање отпадом у Министарству за просторно уређење, грађевинарство и екологију РС, истиче да према њиховој евиденцији, на основу издатих дозвола за ову врсту отпада, али и дјелатност рециклаже, немају регистрованих лица. У Републици Српској, каже он, не постоји посебан закон о поступању с отпадним материјалима.
Комплексна рециклажа Електронски отпад чине машине за прање веша, телевизори, микроталасне пећи, усисивачи, мобилни телефони, и наравно, рачунари. Просјечан грађанин Велике Британије, на примјер, у току свог живота одбаци око три тоне отпада. Рециклажа електронског отпада јесте веома комплексна, јер постоји велики број различитих сировина на релативно малом простору, па на једној електронској такозваној штампаној плочи, величине 20 пута 20 центиметара, некада се може наћи и преко 100 различитих материјала.
(Извор: Фокус, 9 јул 2010)