Под нејонизујућим зрачењем подразумијевају се сви облици електромагнетског зрачења који у интеракцији са материјом немају довољно енергије способне да изазове јонизацију материје. Због тога се, по општој дефиницији, нејонизујућа зрачења односе на дио електромагнетског спектра чија је енергија фотона мања од 12,4 eV. Област примене нејонизујућих зрачења веома је разноврсна и тешко је навести све облике људских дјелатности у којима се она користе. Упоредо са њиховом све широм примјеном појавио се и проблем проучавања штетних ефеката ових зрачења на људски организам, као и проблем заштите од њиховог штетног деловања.
У зависности од таласних дужина, односно фреквенција, нејонизујућим зрачењима су обухваћени:
– ултраљубичасто зрачење (UV),
– видљиву свјетлост,
– инфрацрвено зрачење (IC),
– радиофреквентно зрачење и
– електромагнетска поља крајње ниских фреквенција (ELF).
Биолошки ефекти које изазивају поједине врсте нејонизујућих зрачења веома су разнолики и зависе од многих фактора. Ти фактори се могу груписати у три категорије:
Повећана концентрација електро-магнетске енергије, у радиофреквентном опсегу, изазива ефекте који се могу подијелити у двије категорије: (а) Топлотни ефекти и (б) стимулативни ефекти.
a) Топлотни ефекат се огледа у промјени температуре дијела тијела који је изложен повећаној концентрацији електромагнетске емисије – ткиво се загријава. Овај ефекат је израженији у оним дијеловима тијела у којима постоји мања густина крвних судова, из разлога што су крвни судови регулатори тјелесне температуре.
b) Стимулативни ефекат се огледа у појави надражаја нервних и мишићних ћелија, што у извјесним ситуацијама може изазвати већу раздражљивост и умор, нарочито при дуготрајнијој експозицији великој концентрацији електромагнетске енергије.
Ултраљубичасто зрачење (UV), као и остали електромагнетски таласи, простире се у хомогеној средини и у вакууму праволинијски, брзином светлости. Као и видљиви зраци светлости, оно подлијеже законима оптичке рефлексије и рефракције.
Због различитог биолошког дејства ултраљубичастих зрака Међународна комисија за расвету предложила је 1963. године подјелу ових зрака, у зависности од њихових таласних дужина, у три области:
UV-A зраци – od 400 nm до 315 nm;
UV-B зраци – od 315 nm до 280 nm;
UV-C зраци – od 280 nm до 100 nm.
Једини природни извор је Сунце. Од цјелокупне Сунчеве енергије UV-зрачењу припада око 9%. Највећи дио налази се у области између 400 nm и 300 nm, док само око 14% припада таласним дужинама краћим од 300 nm.
Вјештачки извори UV-зрачења могу се подијелити у три групе:
– електрични лук,
– усијана тијела и
– квантни генератори.
Ултраљубичасти зраци нашли су своју многоструку примјену у многим областима индустријске производње, науке, технике и медицинске козметике. Њихова најважнија примена је у производњи светлости помоћу флуоресцентних лампи.
Радиофреквентно зрачење (RF)
Најштетнија излагања пољима блиског домета на радиофреквенцијама се јављују при употреби уређаја за личну комуникацију као што су преносни телефони, бежични телефони за домаћинства и други системи кориштени у индустрији, хитним услугама ( полиција, хитна помоћ…), те постројењима за заштиту.
У изворе радиофреквентног зрачења од интереса за животну средину спадају:
• Радио-станица и систем
• Стационарна радио/тв станица
• Базна станица за мобилну телефонију
• Објекти са континуалним изворима RF зрачења снаге веће од 600 W
• Објекти са импулсним изворима RF зрачења снаге веће од 50 kW
Електромагнетска поља крајње ниских фреквенција (ELF)
Зрачење екстремно ниских фреквенција укључује наизмјеничну струју (alternating current AC) и нејонизирајуће зрачење од 1 Hz до 9 kHz. Будући да су то ниске фреквенције (таласне дужине су reda 1000 km) стварају се статичка електромагнетска поља. Поља екстремно ниске фреквенције садрже раздвојено, независно магнетно и електрично поље. Електрична поља ствара напон и његовим повећањем повећава се снага електричног поља. Снага електричног поља се мјери јединицом V/m (волт по метру ).
Магнетно поље ствара струја која тече водовима и њеним повећањем повећава се снага магнетног поља. Магнетна поља се мјере јединицама гаус (G), тесла (Т) или ампер по метру (A/m). Значи, напон производи електрично поље односно струју, а струја магнетно поље.
Зрачењу екстремно ниских фреквенција (мисли се највише на јака магнетска поља) највише су изложени радници који раде близу електричних система који за рад користе велике количине електричне енергије ( нпр. велике електрични мотори, генератори, напајање, електрични каблови грађевине ).
Тренутна истраживања су фокусирана на здравствене тегобе које настају због излагања магнетном пољу фреквенције 50 Hz.
У изворе зрачења екстремно ниских фреквенција од интереса на животну средину спадају су:
• Електроенергетски водови,
• Трансформаторске станице,
• Жељезница.
Спознаја о погубности техничких и природних зрачења све је израженија у данашње доба. То подручје је дуго времена било незанимљиво и занемаривано иако је спознаја о штетности електричних поља већ дуже позната.
Област примјене нејонизујућих зрачења веома је разноврсна и тешко је навести све облике људских дјелатности у којима се она користе. Упоредо са њиховом све широм примјеном, појавио се и проблем проучавања штетних ефеката ових зрачења на људски организам, као и проблем заштите од њиховог штетног дјеловања.
Обзиром да до сада није било успостављено систематско испитивање нивоа нејонизујућих зрачења у животној средини, многи извори нејонизујућих зрачења у животној средини су коришћени у великој мјери неконтролисано.
Због тога се Институт опремио и оспособио за мјерење и процјену електромагнетних поља ради обављања стручних послова заштите од електромагнетних поља фреквентног опсега 5Hz-400 KHz и 30 MHz-3 GHz, која ће помоћи у ефикаснијем спровођењу мјера заштите од нејонизујућег зрачења и надзора од стране министарства.